O знaчajу прaвнoг рeгулисaњa eврoпских и мeђунaрoдних мoнeтaрних oднoсa

Latest News

Правно регулисање међународних монетарних односа јесте неопходан услов одржавања монетарне стабилности, како на националном, тако и на међународном нивоу. У условима глобализованих капиталних токова, ефекти монетарне нестабилности оличени у подривању ауторитета монетарне јурисдикције, урушавању монетарног система и релативизовању функција монетарног (државног) менаџмента, нису територијално ограничени једино на простор унутар деловања конкретне монетарне легислативе, већ се преливају и на остале државе које погођеним не морају бити блиске у географском смислу, већ могу представљти њихове спољнотрговинске партнере. Разлог преливања монетарне нестабилности лежи у чињеници да све монетарне јурисдикције неизоставно учествују (било непосредно или посредно са различитим степеном интезитета) у стварању међународног монетарног поретка, чији је темељни принцип очување монетарне равнотеже као базичне компоненте и предуслова опште привредне стабилности.

Допринос држава у имплементацији поменутог принципа се међусобно може разликовати у зависности од достигнутог степена развијености монетарне свести, као и решења у позитивном монетарном законодавству које се мора реглементирати посебним монетарноправним прописима изван гране приватног (цивилистичког права), што се иначе чинило у периоду када монетарне интеграције нису биле толико изражене. Монетарноправни прописи представљају sui generis правне изворе, чији је објекат друштвене заштите као специфичан правни предмет одређен потребом оптималног регулисања, управљања и заштите односа у којима учествују монетарни агенти (јавноправни субјекти).

Специфичност монетарноправних норми условљена је, између осталог, и софистицираном надлежношћу монетарних институција које учествују у њиховом креирању и примени. На националном нивоу монетарног управљања то су централне банке, ревизорски институције (организоване као судске или управне) и агенције за управљање јавним дугом, као и други субјекти монетарне политике који партиципирају као умешачи у монетарним поступцима. На међународном нивоу, примарни субјекти јесу Међународни монетарни фонд и Европска централна банка, који својом надлежношћу ratione materiae не само да примењују постојеће монетарне норме, већ стварају и сопствено право које егзистира унутар међународног монетарног правног корпуса релативно независно од комунитарног права. То потврђује чињеницу о процесу дезинтеграције међународног монетарног права које је достигло висок степен развијености довољан да омогући почетак процеса дезинтеграције, те тако можемо говорити о праву ММФ-а, праву ЕЦБ и слично. Свакако, неспоран утицај на одвијање монетарних токова остварују Светска банка и Банка за међународна поравнања, али њихов ratio деловања није ограничен само на монетарно пословање јавноправних колективитета (државе или монетарних унија), већ је далеко шири, због чега имају секундарни значај на терену правног регулисања екстерних ефеката интервалутарних односа.

Међународни монетарни фонд јесте actor primus у очувању тековина и унапређења међународног монетарног поретка. Овај задатак евидентно испуњава промовисањем међународне монетарне кооперације која од апстрактне категорије постаје врло конкретна, што се омогућава дерогацијом и аброгацијом постојећих монетарноправних решења. Иако Међународни монетарни фонд заузима централно место у глобалној финансијској архитектури, његов оновни задатак јесте остваривање монетарне стабилности, јер је примарно монетарна (не финансијска) институција што се у пракси испушта из вида. Без обзира на значај очувања монетарне стабилности, приликом одобравања програма финансијске подршке нужно је да посвети и пажњу домашају истог на концепт уживања и заштите људских права (посебно економских и социјалних које директно погађа утицањем на животни стандард становништва). У условима глобалне финансијске кризе постало је јасно да је неопходно извршти и одређене квалитативне промене његове надлежности у смислу реформи постојећих установа које при њему делују у циљу стварања оптималног монетарног инструментаријума који може предвидети, контролисати и минимизирати последице будућих криза, како у државама чланицама Фонда, тако и оним које то желе да постану. Такве реформе се налазе у функцији потврде и јачања кредибилитета Фонда, више транспарентности његовог рада, као и упознавања грађана са природом и сврхом монетарних прерогатива његових чланица.

Процес стварања глобалног економског система је у основи променио начин релаизације монетарног суверенитета у пракси, који је предуслов пуног остваривања фискалног и финансијског суверенитета с обзиром да се први развио још у римском праву (и пре самог уобличавања концепта држваног суверенитета чији је коститутивни елемент). Мада критичари истичу да је стварањем савремених монетарних унија дошло до сужавања значајних компоненти монетарног суверенитета посебно у делу lex monetae сматрамо да је у питању само начин прилагођавања монетарних права државе сложеним привредним приликама и пословном амбијенту у којима је боље да монетарни суверенитет од националног постане наднационални (тј. кооперативни) зарад заштите принципа lex contrаctus и lex monetae.

Процес еволуције међународног монетарног права, а посебно његових кључних института попут монетарног суверенитета, најбоље илуструје садашња структура монетарног права Европске уније. Наиме, у условима дужничке кризе државе чланице су постале посебно свесне значаја који правни концепт координације економске политике остварује на нормативну и економску ефикасност монетарних решења. Такође, примарни извори монетарног законодавства су, услед своје ригидности и отежаног поступка новелирања, у извесном смислу постали реликт традиционалних поставки економске интеграције и стога су морали бити допуњени одредбама секундарног законодавства оличеног у новим институционалним моделима економског управљања попут Европског семестра, Споразума о конституисању Европског стабилизационог механизма и Фискалног споразума који су иницирали и спорове пред Европским судом правде. Поступање врховне судске инстанце у фискалним споровима (везаним за примену фискалних правила) и монетарним споровима (у којима је дошло до пуне реализације активне и пасивне процесне легитимације Европске централне банке), указало је на нужну потребу образовања судија и стицања специјализованих знања из области монетарног права. Улога меког права је у оптималном регулисању монетарних односа је круцијална, јер оно балансира између изузетно динамичних монетарних дешавања који захтевају интервенцију јавне власти, са једне стране и недовољно прилагодљивих примарних монетарних правних извора чија спора и комликована промена потенцијално прети да продуби спољашњи time-lag у делу који се тиче жељеног резултата, са друге стране. То не значи да секундарни правни извори стоје у конфликтном односу са примарним, јер не смемо заборавити да су примарни правни происи conditio sine qua non одређивања монетарног поретка и његовог легалитета и легитимности, али хибридни карактер монетарног права у одређеним околностима предност може дати и преседанима представљеним у секундарном законодавству (сетимо се случаја клаузуле забране солидарне одговорности за јавни дуг која је релативизована у пракси).

Поменуто не говори о несавршености монетарних норми, већ према нашем мишљењу, само потврђује „животност“ ове гране права, која не претендује да буде савршена у својој номотехници, али јамачно удаљен од реалних збивања у привредној сфери друштвеног живота. Како монетарно право стоји у тесној синтетичко-дијалектичкој вези са монетарним финансијама као економском дисциплином, чињеница да у одређеним случајевима секундарни правни извори штите екномску стабилност наспрам правне и није толико изненађујућа. Штавише, поставља се питање да ли се имплементацијом монетарнх норми у кризним моментима дистинкција између правне и економске сигурности релативизира, па се уместо у одвојеним (супротстављеним) равнима посматра у једној истој друштвеној вредности, што опет говори о њеној софистицираној природи која превазилази сва ограничења осталих типова правних норми које не могу издржати „тест“ глобалних потреса.

Од великог значаја за успостављање конзистентније функције европског монетарног права јесте и стварање услова за чвршће деловање Европског ревизорског суда у контролисању рада Европске централне банке, јер се тиме може допринети одговорнијој имплементацији јединствене монетарне стратегије, тј. њеној евалуацији и идентификовању оних поступака монетарних агената који је могу дестабилизовати у мањој или већој мери. У том контексту, сматрамо да постоји реална и логична потреба за изучавањем дисциплине м evropskog монетраног права међу будућим правницима инкорпорирањем и развијањем посебних силабуса на основним и последипломским студијама права, јер се благовременим упознавањем са садржином монетраноправних односа будући монетрани спорови могу избегнути или решити на начин који неће бити пропраћен непотребним сензационализмом и стварањем лошег угледа, како по монетарне стране у спору, тако и по судску или арбитражну инстанцу, која их решава и тако допринети разјашњењу монетарноправног чињеничног стања на начин који је не изазива сумње у мотиве страна у поступку.

 

Коментари



 

Оставите нам Ваш e-mail и слаћемо Вам важне информације!